Чизмаши – танка линија између метафоре и ружења

Фото: Википедија

Иако је прошло тек годину дана откако је серија „Чизмаши“ била приказивана на Радио-телевизији Србије, већ смо у прилици да сваког радног дана у ударном термину од 8 увече гледамо репризу. Типично за РТС, рећи ће многи.

Након што је остварио солидан успех са „Војном академијом“, Дејан Зечевић задржао се, да тако кажемо, на простору касарне, па је за мали екран адаптирао роман Драгослава Михаиловића о згодама и незгодама малог човека и војника у бурним међуратним временима, бурним како за државу, тако и за војску.

Мада најављивана као као нешто што смо чекали годинама, дакле као првокласни пројекат националне телевизије, не може се рећи да је серија наишла на велико интересовање код шире публике, а није био мали број оних којима је од самог почетка засметала негативна слика краљевске југословенске војске. Ако погледамо живот главног јунака Живојина Станимировића Жике Курјака, али и других актера приче, испашће да су официри само пијанчили, посећивали борделе, драли се на своје потчињене и заводили терор по сокацима док им се војска сама од себе распадала.

Да бисмо у потпуности схватили причу, морамо се сетити да је Драгослав Михаиловић „Чизмаше“ објавио 1983, те да би цела књига, иако написана као отворена критика некадашње краљевске војске, уствари могла бити алузија на Југословенску народну армију, званично јединствену и неуништиву војну силу, а заправо један мехур од сапунице који ће се распршити за мање од десет година након што су „Чизмаши“ објављени. Није без значаја што је Михаиловић у роман уткао и преписку између Милана Стојадиновића, Влатка Мачека и других тадашњих политичара, но тај је сегмент у серији изостао, тако да гледаоци можда нису ни могли повезати унутрашње размирице у краљевској војсци са не тако давним подривањем ЈНА изнутра. Најзад, Михаиловићева метафора је 1983. и имала смисла, али за данашње време то се не би могло рећи, па би зато много боље било да је снимљен филм или серија о прикриваним проблемима унутар ЈНА пред сâм распад СФРЈ, него што на екрану гледамо пијанчење и курвање баксузастог и намртшеног Жике Курјака. Све у своје време, па ако је Михаиловићев роман некада представљао метафору лажног јединства, данашња адаптација романа за телевизију не представља ништа више него обично ружење и бацање љаге на један период историје који је и онако већ био омрзнут и наружен (из идеолошких разлога) и који се тек у последње време предочава гледаоцима у нешто бољем светлу.

Фото: serije.rs

Фото: serije.rs

Добро је запазио Милослав Самарџић (у тексту „Поводом ТВ серије Чизмаши”, www.pogledi.rs) да су Чизмаши настали у времену кад је српска историја у уметности малтене приказивана онако како је комунистички режим био приказиван у остварењима црног таласа. Самарџић наводи роман и филм „Доротеј“ и исправно закључује да су писац Добрило Ненадић и сценариста Борислав Михајловић Михиз представили српску властелу и монахе као „ознаше“ и „удбаше“. Баш са тим изразима Самарџић прави паралелу, па каже да би, уместо о „чизмашима“, боље било да је снимљена серија о „ознашима“! И заиста, чини се помало усиљено што је Михаиловић искористио овај термин за наслов романа (тим пре што такав израз никада није заживео у народу), али као што смо већ рекли, врло је могуће да се и у наслову крије алузија на ознаше и удбаше, од којих је и сâм Драгослав Михаиловић често био прогањан. Да се вратимо на „Доротеја“, јер и овде треба нагласити да су Ненадић и Михиз такође имали у виду једну метафору кад су кроз критику перверзног монаштва уствари алудирали на „црвену буржоазију” која је још само именом била комунистичка. Али, баш као и у случају „Чизмаша“, публика не може одједном препознати сву симболику и извући паралелу са модерним временима, па уместо да „Доротеј“ и „Чизмаши“ буду прихваћени као метафора за комунистичке властодршце и званично идеалну ЈНА, ова остварења и данас изазивају контроверзе и бивају обележена као обично средство за ружење српске историје и традиције. Сигурно је да и Самарџић добро види о чему се ту заправо ради, али зна да маса гледалаца ипак неће серију „Чизмаши“ схватити симболично и метафорично, него буквално, па је са те стране у праву што указује на неке негативности које из свега могу проистећи. Добар је пример о двојици официра солунаца, између којих сада у мирнодопским условима влада нетрпељивост – таквим карактеристикама код гледалаца се у питање доводи не само морал солунаца, него и свих српских ратника, што заиста може довести до крајње погрешних закључака.

Из епизоде у епизоду гледамо расуло, мржњу, завист, користољубље, а слушамо вређање, псовање и драње. Видимо да је војска ту само ради свог постојања, па иако је свима јасно да је нови рат на помолу, официрима су битније неке друге ствари: не само лична каријера, него и лечење комплекса путем иживљавања над потчињенима. Чича је у „Чизмашима“ управо оно што је Доротеј у истоименом роману: идеалиста међу каријеристима, али свестан да као јединка неће моћи ништа да промени. А Жика Курјак се ту нашао потпуно изгубљен, па иако делује као човек добре нарави, некако је одвратан, понаша се као вечити баксуз, упропасти и оно што може да буде лепо, а углавном на све око себе гледа тамним бојама.

Ипак, како епизоде пролазе, све сам више убеђен да су „Чизмаши“ били и остали скривена, мада јасна критика Југословенске народне армије и најава за оно што ће уследити као неминовно. Ваљда није толико тешко препознати Михаиловићеву метафору, јер сви знамо да је и ЈНА 1991. малтене прошла онако како је 1941. прошла југословенска краљевска војска. Историја се понавља, а један писац нас је на то упозорио благовремено, није да није. Као што нас је и у последњој реченици романа „Кад су цветале тикве“ тако страховито прецизно упозорио на нови рат.

Душан Милијић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *