„Бог ником дужан не остаје“

Фреска Свете Јелице у манастиру Рукумија | Фото: Сербум

Неколико песама на почетку друге књиге „Српских народних пјесама“ Вук Караџић назива неисторијским, додељујући им тако значење својеврсног обрасца који не припада утврђеном историјском тренутку већ се, прожете разноликим културним моделима, остварују као „универзална истина“. Тако се песма „Бог ником дужан не остаје“ већ и својим насловом издваја као упозорење, указујући на комплексну везу веровања, мишљења и певања. Складан породични однос браће Павла и Радула и сестре Јелице у песми нарушава долазак снахе Павловице. Градацијски се ређају злодела која Павловица чини свом мужу, не би ли кривицу пренела на своју заову Јелицу – од убиства коња и сокола, као чина дезинтеграције његовог јуначког бића, до усмрћивања сопственог детета, као дезинтеграције читаве лозе.

Преузимајући интернационални мотив жртвовања девојке (попут Ифигеније), али и прворођеног детета, у најдубљим слојевима песме открива се пагански обредни комплекс, према коме људска жртва у склопу култа плодности доноси просперитет заједници. Међутим, песма задобија и снагу хуманизације, те се тако оклеветана сестра Јелица, коју брат растрже коњима на репове, посматра као жртва љубоморе снахе Павловице, којој је љубав између брата и сестре била мрска. Парадигма паганског жртвовања преиначује се у хришћански морални оквир, те се и сама прича смешта у препознатљив простор патријархалне заједнице, у којој је љубав и поштовање сестре према брату највиша вредност, те отуда Јелица без поговора прихвата и сурову казну која јој је неправедно додељена. С друге стране, Павловица се у потпуности уклапа у модел невесте туђинке, која својим доласком разара јединствену заједницу, али и више од тога – ремећење равнотеже појачава се и усмрћивањем порода, које је суштински циљ брачног везивања у патријархалној заједници.

Фреска Свете Јелице у манастиру Рукумија | Фото: Сербум

Фреска Свете Јелице у манастиру Рукумија | Фото: Сербум

Нарушавање етичког кодекса бива кажњено у складу са народном визијом Божије правде – грешник болује годинама и не може да достигне упокојење док не добије опроштај за своје грехе:

Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин’ дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
„Ој чујеш ли, Павле господару!
„Води мене заовиној цркви,
„Не би ли ме црква опростила.”

Како из цркве проговара глас који упозорава Павловицу да не улази у цркву јер јој црква неће опростити, грешница тражи да је муж казни истом смрћу као и Јелицу:

„Ој Бога ти, Павле господару!
„Не води ме двору бијеломе,
„Већ ме свежи коњ’ма за репове,
„Па ме одби низ поље широко,
„Нек ме живу коњи растргају.”

Биљна сублимација на почетку песме изражена у виду словенске антитезе (Два су бора напоредо расла,/ Међу њима танковрха јела), на крају песме задобија појачану, хришћанску симболику, јер, поред цветања смиља и босиља од Јеличине крви, на месту њене смрти сама се црква изграђује. Поступком паралелизма, на месту Павловичине смрти расте трње и коприве и проваљује се језеро, хтонски простор и материјализација њеног греха по коме пливају соко, вранац и син у колевци:

По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.

Тако се у стиховима о загробном животу две жене сустичу анимистичка веровања и хришћанска етика не би ли се потврдила опозиција идеалних начела: добро – зло, праведно – неправедно.

Улазна врата манастирске цркве | Фото: Сербум

Улазна врата манастирске цркве | Фото: Сербум

Легенда о браћи Павлу и Радулу и њиховој сестри Јелици живи у причама о постанку четири манастира Браничевске епархије: Заова, Сестрољин, Брадача и Рукумија. Верује се да је Јелица била сестра локалних властелина Павла и Радула Радића. Павлова супруга, љубоморна на заову, убила је сопствено дете и оптужила Јелицу због чега су је браћа растргла везавши је за четири коња. На месту на коме је пало њено тело настала је црква, око које су касније браћа подигла манастир, након што су сазнали истину и покајали се.

Данас се у Рукумији може видети фреска Свете Јелице везане за четири бела коња на левом зиду манастира.

Народна етимологија доводи име манастира Рукумија у везу са руком сестре Јелице, која је пала на то место, где се, према манастирским подацима чувала као велика светиња до Првог светског рата, када јој се губи сваки траг. Рука је била опточена сребром и смештена у дрвеном ћивоту у цркви.

Успостављањем блиске везе између предања, народних песама и стварности тежило се учвршћивању вере у Божију правду, у постојање правде у рајском насељу. Поред тога, усмене творевине указују нам и где су домети колектива у промишљању природе добра и зла, њиховог порекла и разграничења. Хришћанско искуство људску судбину у потпуности препушта у окриље Божије воље, али у складу са прехришћанском религијом, Бог није само милостив, већ и строг судија, највиши арбитар који награђује и кажњава, уливајући наду у постојање равнотеже ако не на „овом“, макар на „оном“ свету, сублимиран у сентенци „Бог ником дужан не остаје“.

Александра Матић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *