„Речи лете, оно што је написано остаје”

Поводом обележавања Светског дана књиге и ауторских права, 23. априла, треба се додатно осврнути на значај књижевности и говорити о проблему данашњице, о недовољној заинтересованости младих за читање. Утицај медија, брзина преношења информација, ера друштвених мрежа, довела је до отуђивања деце од библиотека, лектира. Чита се само „зато што се мора”, а не зато што то представља уживање. На наставницима, професорима, свима онима који се баве културом и образовањем је да свакодневно раде на томе да се таква прецепција књижевности промени.

Народна смеховна култура

Велики број записа поетских и прозних жанрова српске усмене књижевности носе трагове смеховног и еротског принципа. Еротско се притом доводи у везу са материјално-телесним начелом. Стваралачка снага тела представља се кроз хиперболисане делове тела и издвојене полне органе. Примери декомпоновања тела и повезивања са топографијом, као најстарији видови гротеске, бележе се у Вуковим необјављеним рукописима. У вези с тим је и алегорично приказивање женског полног органа као града који коњаник треба да освоји…

Хотел „Москва” – епицентар културно-уметничког живота Србијe

По завршетку рата у кафани „Москва” су се сусретала и предратна и послератна највећа имена српске књижевности с почетка 20. века: Богдан Поповић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Станислав Винавер, Милош Црњански, Иво Андрић итд.Свакако је „Москва” најважнија и најпознатија као кафана у којој су се окупљали послератни песници и где се развијала послератна литература. Књижевни покрет наговештен у ратним годинама распламсао се по ослобођењу.

Како „Србин Србину приповеда” (по Вуку)

Ако међутим укратко одредимо романтизам следећим речима: осећање, имагинација, јединство човека и природе, национализам, слобода песниковог стварања; и реализам као правац са стилским поступцима који теже верном подражавању, истинитом, тачном, прецизном приказивању, објективном сагледавању света (а не емотивном, имагинативном), видећемо да је Вуков приповедачки дух ближи другом, ближи реализму. Вуково приповедање је приповедање „простонародно”, једноставно, приземно, јунаци нису идеализовани, сирови су и човечни.

Сава Мркаљ – Вукова сенка или путоказ

Почетак 19. века у Србији подразумева борбу за стварање нације и успостављање слободне српске државе. Део те борбе за аутономност представља и језик. Пред Вуком су стајале бројне потешкоће, исто као и пред Савом. Разлика између њих двојице лежи управо у том бунтовничком нагону. Да би се истрајало у овако широким акцијама, није довољна само даровитост и ученост, већ и права снага, истински замах револуције и истрајност до последњег момента. Вук је након Савиног пада, узевши његово оруђе, наставио да корача до коначног признавања народног језика.

„Гласно писање” о српској културној баштини (разговор са Славицом Гароњом)

„Без неговања језика, долази до његовог невероватно брзог урушавања и нестајања”, зато треба развијати „уметност читања” и бити у дослуху са „матерњом мелодијом”, наводи у интервјуу за Сербум проф. др Славица Гароња, књижевница, фолклориста, историчарка књижевности, књижевна критичарка, која се у свим сегментима свог рада бави осветљавањем и оживљавањем занемарених аспеката српске културе.

Трагом ђулета Стевана Стевановића

На двема рекама, покрај „цариградског друма”, окружен брдима налази се Параћин. Једно од брда звало се Иванковац и баш се ту одиграо први сукоб српских устаника са турском царском војском, док су се дотад борили само са војскама дахија. На Иванковцу извојевана је одлучујућа устаничка победа која је представљала први борбени успех Срба још од 14. века.

Један поглед на културу или Разумем и слушајте

До енциклопедијске дефиниције културе лако се може доћи на интернету, стога ћемо заобићи дефинисање и говор о томе одакле потиче ова реч и шта она значи преведена са латинског језика. Култура није нешто мермерно испред неких зидова где водичи окупљају групе туриста, као што ни дефиниција културе није култура. Нити је она одредница која говори о карактеру појединца – нико није ни културан ни некултуран. Да поједноставимо – култура је дух једне људске заједнице. Или, по Вуку Караџићу, људску заједницу одређују језик, обичаји и закон (вера).

Да ли смо након једног столећа чули Арчибалда Рајса?

О Београду као једином граду на свету који је чак 56 пута освајан, скрнављен и паљен и исто толико пута обнављан и рестауриран, о Балкану као вечитом жаришту, синониму за немире и довека неслогу међу народима, вековима су грађене негативне представе као „другости Европе”, односно о народу који насељава ове просторе – homo balcanicus-u – као нецивилизованом. Мало је оних који признавају и уопште желе да увиде потенцијал и вредност српског народа. Стереотип о Балканцу као дивљаку, далеко од цивилизованог света, у очима „цивилизатора”, просвећених и цивилизованих Европљана, директно подривају основна начела исте те просвећености и цивилизованости једнога народа.

Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (други део)

„Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу тамошњим – како се испоставило – напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао: ‘Желим да га видим и кажем како из ове битке да изађе као победник.’ После тога су га одвели до владара, а Мурат даде знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе (цару) кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли у комаде.”