Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (II део)

1999-borislav_pekic_v

Роман „1999“ (1984) заузима крајње место у Пекићевој антрополошкој трилогији, иако хронолошки претходи „Атлантиди“. Сачињена од пет приповести о пет човечанстава, „1999“ је заправо целовита приповест повезана „знањем“ Арна са планете Арнос, који је спознао неизвесност, те сад, пошто је себе објавио као човека, чека и зебе. Знање Арна са планете Арнос дестабилише се управо моментом неизвесности. Крај свих повести означава нови потоп који се објављује кроз перцепцију кртице (Не опет). Извесност цикличности времена и смена човечанстава која „као деца морају да почињу увек отпочетка“ на крају антрополошке повести замењује неизвесност, почетна тачка круга није досегнута – изнова нема човечанства да почне.

Објављенa 1984. године, „1999“ је посвећена успомени Џорџа Орвела. Осим што се налази у интертекстуалном дијалогу са Орвеловом 1984, свака од пет приповести понаособ се налази у интертекстуалном дијалогу са неким од писаца научно-фантастичних и антиутопијских романа. Позајмљујући мизансцен од Орвела, повест свих пет човечанстава одиграће се у границама променљивог али увек присутног Златног краја, кртице које израња из дубине и зазива хуманитет и Арна. Прва приповест је посвећена Реју Бредберију и приказује крај Првог човечанства. Арно и човечанство које је нестало названо је Прво, а за њим дошло је и Друго човечанство, за Другим Треће, за Трећим Четврто, за Четвртим Пето. У апсурдном низању човечанстава ређаће се и Пекићеве визије њихових крајева у години 1999, ко зна којој по реду. Узрок крају човечанстава у изразито банализованом погледу је немогућност да се буде човек у суштинском смислу или пак крај цивилизације обележава немогућност да се постојање човека и цивилизације у истом свету помире, што се може видети јасно у повести о Другом и Петом човечанству.11545436-human-and-robot-helping-hands

У приповести о Другом човечанству, пратећи чудесна открића археолога Арна и његова размишљања о пронађеним остацима човека, кртице и пацова, сазнајемо како се у поље археолошких остатака репресивних мера и казни режима једне цивилизације, уписује утопијска чежња друге. Према Драгану Бошковићу, „трик је у томе да историја, која, постструктуралистички схваћена, заправо представља извор идеолошких ʼмитоваʽ, прича које су репресивне, а тако и нехумане, у Пекићевом роману постаје извор хуманости.“ Мутант Арно, окружен Првим роботом и другим, помоћним роботима, не видевши током свог живота ни једног човека, покушава да сазна прошлост Првог човечанства и успостави сопствени идентитет као идентитет човека. Откриће Новог Јерусалима, у њему буди наду да ће путем проналаска другог човека, пронаћи пут ка самом себи. Сусрет мутанта Арна Другог човечанства са сопственим Ликом за који ће мислити да је други човек, према Слободану Владушићу Арну „доноси смрт као спознају“ о немогућности сазнања сопственог идентитета и спознања шта је то човек  Смрт овде није нестанак Арна, „него и оног роботског у њему и оног што роботско мутирано у Арну, његова индивидуалност, Арно сам, мора да нестане у сусрету са исконски хуманим.“ Иза мртвог Арна, остаје Први робот да уништи доказе Арнових проналазака и постојања, чак и из сопствене меморије.

Повест петог човечанства посвећена је Олдосу Хакслију. Обесмишљеност постојања робота, доведена је до парадокса живљењем у извесности егзактне имитације. Арно Андерсон, предвиђени покретач комплетног уништења света заказаног за 6. јул 1999. у 17.30 часова, своје последње часове проводи на имитацији пашњака (Златни крај), са имитацијом девојке Мери Луиз „оригиналног“ Арна Адерсона, војника, који је једне 1999. године притиснуо дугме и „светове у ваздух бацио“. Међутим, Арно одбија да послуша Програм, спознајући неизвесност. Арно је постао човек, који зна прошлост претходних човечанстава, али који не зна будућност. Завршивши у лудници, он је сигуран да свет постоји, и сигуран је да је човек па макар и на кратко. Јављајући се као инстанца немогућег увида у будућност, јер више нема извесности, те нема ни будућности садржане у прошлости, Арно Андерсон постаје фигура драме егзистенције. Песимистичка визија романа састоји се у крају приче о човеку. Приповедача више нема да себе осмишљава као робота који чезне да буде човек, док његов нестанак прати сазнање да више нема никога кога би се неизвесност будућих догађаја тицала.

Сва три романа – „Беснило“, „Атлантида“ и „1999“ − представљају врсту књижевног експеримента у потрази за разрешењем загонетке о правој природи човека. Загонетка, дакако, остаје мистерија како за ликове, тако и за читаоца. Испитујући фигуру човека у свом стваралачком координатном систему, Борислав Пекић покушава да одреди границе хуманитета, да испита могућности револуција заснованих на утопијским хтењима и да оцрта човека у његовом основном обличју. Идући преко разградње историјске реалности критичким испитивањем идеолошких система на њој заснованих (и историје као наратива), разобличавањем њихове нехуманости, кроз испитивање митских узора, њихове (зло)употребе у једностраним тумачењима зарад кодификовања утопијских хтења било тлачитеља било потлачених, долази се до проблематизовања цивилизацијског човека и његове осуђености да услед одабира материјалистичког принципа начињеног још у зору хуманитета изнова понавља разорне поступке који га још више удаљавају од изворно људског. У својој антрополошкој тријади Пекић ће отворити могућност алтернативе − „духовну револуцију“ која ће изменити саме корене човечанства. Да би се она постигла, потребно је спознати прошлост и сагледати последице грађења хуманитета на основама материјализма. Наравно, Пекић упозорава да чак и спознање прошлости и истине/истина треба узети са мало соли, јер спознање и знање као такво, не може увек донети и трајно решење.

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (I део)

 Катарина Богдановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *