Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (I део)

13988663_1135852729794740_275741941_n

Не. Само нећемо бити живи.

Б. Пекић

Кратак одговор на питање да ли ћемо бити мртви у будућности, који Борислав Пекић даје у интервјуу названом „И ђаво се понекад оклизне“, чини се да сумира исходишта његове антрополошке тријаде коју чине, по идејном реду, жанр-роман „Беснило“, епос „Атлантида“ и антрополошки роман „1999“.

Сматрајући писање начином сазнавања и у књижевном коду саопштавања сазнатог, Пекић се у току свог стваралаштва приближавао антрополошком роману и потрази за уметничким одговором о правој природи света и узроцима који су довели до наше индомашинске цивилизације. Појава романа „Беснило“ (1983) изазвала је чуђење како својом формом тако и садржином. Међутим, Пекићев наум да се кроз форму „тривијалне литературе“ позабави кључним филозофским питањима људског живота и опстанка − којима се, према Пекићу осамдесетих, једино паралитература бавила, резултирао је трима романима антиутопијске (дистопијске) оријентације. Основна, заједничка карактеристика сва три дела јесте да су то романи катастрофе, прецизније речено, романи апокалипсе. Откровење (Ἀποκάλυψις  апокалипсис – подизање вела) које Пекићева трилогија објављује је прича о крају хуманитета, о краху материјалистичке цивилизације, „о човеку уопште,“ о мрачној повести „антрополошких корена материјалистичке цивилизације и њене безнадежне будућности.“

Хитро аеродромПрви роман трилогије, „Беснило“, говори о епидемији беснила на лондонском аеродрому Хитроу. Оквирни цитат преузет је из Нострадамусовог пророчанства,  и односи се колико на главног јунака романа, вирус беснила који има облик метка, толико и на иронијски однос према спаситељу који људе од пошасти треба да избави, али и на немогућност спаса, јер је „лек“ изгубљен за човечанство. Поставивши као један од аутопоетичких задатака „разарање цивилизације (мита о напретку)“, Пекић је са „Беснилом“ успео да оцрта „болест врсте“ у координатном систему сопственог поимања света и цивилизације. Друге две координате Пекићевог система чине свет као пакао и закон одржавања зла, а одабир аеродрома Хитроу и прављење од њега наративне „илузије целине света дочаране у малом, заштићеном микрокосмосу“ омогућио му је да осветли све три координате, које ће се и у „1999“ и „Атлантиди“ јавити. Према Татјани Росић, одабир аеродрома није случајан, јер он представља „самоуверену демонстрацију вере [модерног доба – К. Б.] у прогрес“. Колико савремени прогрес подразумева непрекидно циркулисање, непрекидну размену добара, информација, знања, новца, људи на свим пољима друштва зарад непрестаног превазилажења и усавршавање ради још бољег протока, прављење прекида на једној геополитичкој тачки какав је лондонски аеродром омогућило је да се приповедним експериментом прикаже како на микроплану изгледа индоевропска цивилизација. Приказ ликова који упркос катастрофи, и смртној опасности и даље воде своје ратове (нпр. сукоб између Арапа и Јевреја, терористичка група младих људи различитих националности, хладноратовски преговори британске обавештајне службе са руским контрашпијунима, лична истрага наредника Елијаса Елмера против Ханса Магнуса Ландауа) омогућава да се оцрта једна страна апсурдности карантинске ситуације − ликови настављају са својим животима управо због виртуелности њихових живота и катастрофа које се непрестано догађају, али које не могу ући у спознајни простор савременог човека. Беснило као догађај који избацује човека из виртуелног колосека свакодневице, јавља се као „квар строја“.

Као једно од кључних места разумевања романа биће лик проф. др Фредрика Либермана/Лохмана/Стадлера који у, у одређеним границима, приказује скривени разум који управља катастрофом. Не сматрајући људе ничим другим до заморчићима који треба да докажу успешност или неуспешност експеримента, Либерман представља исконско зло утемељено у материјалистичкој цивилизацији које се појављује у различитим облицима и различитим периодима. Као утвара која је мењала различие идентитете кроз ближу историју, Либерманова личност доказује моћ науке, схваћене као идеолошки невиног поља деловања, да брише и мења прошлост, уклања маркере порекла, националности, идеологија и религија зарад непрекидног научног усавршавања довољног самом себи. Либерманов циљ јесте стварање надчовека, побољшање несавршеног човека савршеним вирусом беснила. Јављајући се као нови демијург, Либерман нестаје у мраку остављајући само свој глас, који један од писаца „Беснила“ убија, назначујући да се зло више не може видети. Међутим, нови свет већ је створен и отпочиње своју мутантску еру без свог бога. Први задатак новорођених мутаната био је задовољење свог побољшаног генетског обличја – хипериндивидуалност вируса значи самодовољност, хиперсамоћу и пакао истог. Новостворени Адам и Ева бориће се за превласт над рајем све док са неба не сиђе Велики краљ терора. Прочишћавајућа ватра атомске бомбе не поништава промену која се догодила. Она је ту само да објави почетак новог доба, а у потрази за новим добом, које ће бити као/оно најстарије, биће и Атлантиђани – истински људи Пекићеве Атлантиде.

13988663_1135852729794740_275741941_n

Постављајући у централном роману трилогије, „Атлантиди“, кључ загонетке (Тајне) о човековом пореклу и о његовом изласку из мита, Борислав Пекић ће формирати антрополошку визију која ће идејно кореспондирати са „Беснилом“ и „1999“ у многим својим сегментима критике цивилизације. Конструкција „утопијског епоса“ иде од деструкције и превазилажења историјског талога, разградње човека у историји и ван историје, преко мита као утопије-жеље до Атлантиде која лежи „на самом дну тајне“. У роману, између осталог, о бесконачном рату људи (Атлантиђана) и робота, Пекић ће кроз мрежу хетерегоних слојева романа, који је и детективски и дистопијски и филозофски и антрополошка антропопеја у исто време, оцртати своју визију епопеје човека у његовом биолошко-антрополошком виду. Писањем антропопеје на митско-утопијским основама мита о Атлантиди, Пекић разрешава тајну човековог пада у историју, приказујући рат људи и робота, као рат душе и материје исказан у оквиру епског времена. Поређењем Платоновог и Пекићевог схватања узрока потопа Атлантиде могу се уочити главни идејни корени самога романа. Платон узрок нестанка Атлантиде налази у превази људског, материјалног елемента склоном кварењу код Атлантиђана насупрот божанском, вечном. За Пекића духовни, божански елемент је људски и он се оличава у човековој употреби слободе ка обожењу. Међутим, слобода се може претворити у самовољу из које происходи нужно окретање материјалистичком принципу у покушају да се свет пороби. Пекићево уништење Атлантиде проистиче управо из самовоље људског духа која је роботе створила као оличење принципа материјалности и нужности. Тумачењем симболике малобројних преосталих атлатиђанских речи може указати на усуд и централну проблематику ликова у роману.  Губитак језика за Атлантиђане значи кидање везе са сопственим Бићем, док употреба језика у склопу ритуала обнавља везу. Превод атлантиђанских речи у себи открива воду и Водолију, те се путем симболичких потенцијала ослобађају значења којима се успоставља идентитет несталих Атлантиђана као првенствено духовних бића чија је природа повезана са водом, Пекићевим структуралним средством које сигнализира неизвесност, те се Атлантиђани по својој природи карактеришу као бића неизвесности. У жељи за опредмећивањем света Атлантиђани створили роботе, као бића лажне воде, односно извесности што се показало као грех због којег су Атлантиђани изгубили своје место у миту.

13977888_1135854389794574_271385354_oКроз призму лика Џона Карвера (Хауленда), кроз стално померање и отуђивање његовог лика од света и група којима у једном тренутку у роману припада, уобличава се развојни пут спознаје позиције човека, природе људи и робота. Користећи се визуром Џона Карвера (Хауленда) од испитивања његове подвојености као научника и као човека који сумња у своју психичку стабилност, преко његове посете лудници, и првог суочавања са Џоном Алденом, отварају се питања реалног, човекове перцепције и могућности постојања човека као природног бића у стварности схваћеној рационалистичко-емпиријски. Разоткривање Џона Карвера (Хауленда) као човека и праћење његовог учествовања на две стране, роботској и људској, омогућава ћитаоцу да анализира однос рационално-ирационално, роботско-људско, идентитета човека-идентитета робота да би се показало да не постоје разлике између људи и робота услед приклањања обе стране принципу нужности, али и да се укаже на постојање алтернативе у виду љубави, као могућности живота у изворном атлантиђанском виду. Као једна од могобројних мистерија у роману приказује се Одгонетање Џона Карвера (Хауленда) Сфингине загонетке поставља инстанцу са које се рат између људи и робота може посматрати без прављења дистинкција између две стране чиме се улази у простор Пекићевог апокалиптичног писма. У свеопштој борби где се људи приказују као бесни, долази до откривења суштине човека. Проблематизовањем инстанце из које се проговара о човеку као бићу неизвесности, пошто се ради о роботу који се, након што спозна неизвесност, угаси, доказује се да духовни принцип неизвесности поништава принцип извесности који роботи по својој природи представљају. Идеја човека као бића неизвесности је кључ идејне повезаности романа „Атлантиде“ и „1999“.

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (II део)

Катарина Богдановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *