Антиевропски усклици са Балкана: нова уметност зенитизма (први део)

Љубомир Мицић (1925)

Разорне последице Великог рата по човечанство – 17 милиона мртвих, више од 20 милиона осакаћених, остављених без крова над главом и егзистенцијалних услова – биле су цена распада гломазних и тенденциозних монархија: Аустроугарске, Другог Рајха, али и Руске империје. Први светски рат представља катастрофу империјалистичког поретка света у политичко-друштвеном смислу што се најбоље рефлектује кроз културну производњу послератног стваралачког потенцијала.

ИСИЈАВАЊЕ АВАНГАРДНЕ УМЕТНОСТИ

Авангарду као комплексни друштвено-уметнички појам изнедрила је опадајућа снага грађанске елите у свим својим облицима – констелација политичких односа и тежњи ствара увертиру за катастрофични моменат који можемо датирати на 1914. годину. Свегерманске (аустроугарске и немачке) снаге биле су концентрисане на политику пробоја ка геополитичком истоку, с обзиром на то да нису досегле капацитете за „равноправну“ изградњу колонијалних поседа какве су имале друге западноевропске силе. Са друге стране, на Балкану се налази озбиљна препрека и инструмент западноевропске дипломатије – недовршени пројекат националног ослобођења у јужнословенском простору. Све то осликава турбни поларитет и оронулог капиталистичког друштва које је и покренуло лавину највећег (корпоративног) рата у дотадашњој историји.

Милош Црњански

Милош Црњански

Уметност, са друге стране, мења идеолошку матрицу: уметност ради уметности постаје део историјског достигнућa цивилизације, док утилитаристички приступ добија на снази, али и своју примену. Године 1909. у Милану Филипо Томазо Маринети пише манифест новог ументичког и једног од првих авангардних праваца – Манифест футуризма. Програматски приступ и излагање кроз манифест представља једну од типичних тековина авангардистичког стваралачког периода (тзв. манифестатизам). Међутим, вид представљања идеје одређеног авангардног покрета кроз манифест наслеђе је управо оног манифеста из 1847/48. године, Енгелсовог и Марксовог Манифеста комунистичке партије. То није случајно тако – идеолошка основа нових уметности проткана је и политичком и филозофском мишљу антагонизма према европском грамзивом и капиталистичко-империјалном грађанском друштву (Фојербахов материјализам). Тако су настали бројни уметнички правци строго критички настројени према учмалом друштву – фоизам, експресионизам, кубизам и сл. Међу њима је било и оних чија се идеологија ослања на социјал-анархистичке идеје и која је деловала чврстој спрези са комунистичким организацијама – дадаизам. Дадаистичка тенденција разарања капиталистичког културног наслеђа требало је да отпочне нову еру, нову уметност, чија би основна функција била друштвено сврсисходна.

Авангарда у југословенском простору је, иако идеолошки поткрепљена, заузимала једно меланхоличније становиште. Вероватно због потицања из различитих крајева и под утицајима обеју културних страна света – окцидента (запада) и оријента (истока) на балканској међи, српска авангарда покушава да пронађе своју позицију дајући одговор на тескобну недавну прошлост:

[…]И нама је досадно, зар не,
и Косово, и јаук, итд., све?
Та то је била само шала.
Треба већ нешто ново,
ко би још спомињао ово,
крв и срам и рат.
Вечна су само тамница и вешала,
њих ће ти радо нудити и брат.

Што ти је жао нашег покољења?
Зар то није весела маскарада:
данас је укус  цар, а сутра барикада,
Христос, па Нерон, па Лењин.
Укус се мења, укус се мења:
само су хуље све исти.
Хиљаде година вуку нас за нос,
песници, месије, цареви и комунисти[…]
(Куга, М. Црњански)

Међутим, српско језичко подручије је дало огроман допринос европској и светској авангардној уметности, а све то програматским, списатељским и уређивачким деловањем превасходно браће Мицић. У школама је практично искључен из званичних програма за наставу националне књижевности и историје уметности. Име покрета – зенитизам – потиче од имена светски реномиране ревије за нову уметност „Зенит“. Зенитизам је досегао оно што многи светски познати „изми“ нису – сарадњу најразноврснијих уметника, највећих имена тада нове уметности и заједничке изложбе у Београду, поштовање међународне штампе, мултилингвално издавање прилога у званичном часопису, развој позоришне и филмске уметности, достигнућа око којег се и данас препиру западноевропски културни гиганти и изградња јединственог идентитета кроз развој тзв. зенитософије. Као многа друга достигнућа српског културног развоја, аутентични српски културни производ – зенитизам, као и сазнање о њему, прогутала је цензура социјалистичке Југославије.

ЈЕДИНСТВЕН У ЕВРОПИ – ЧАСОПИС ЗЕНИТ

У новонасталој држави Срба, Хрвата и Словенаца, по узору на западноевропске уметничке трендове, развијају се медијски и програматски часописи за културу и уметност, најчешће локалног карактера. Листови излазе у свим већим местима од Љубљане, преко Загреба, до Суботице, па даље преко Новог Сада, до Београда и Сарајева. Часописи као „Светокрет“, „Дада Џез“, „Ут“, „Сведочанство“, „Хипнос“, „Вечност“, „50 у Европи“ били су реномирани локални и национални листови у чијим садржајима су се нашли рани радови познатих аутора, критички и књижевно-теоријски текстови.

Насловница првог броја Зенита (детаљ) | Фото: wdl.org

Насловница првог броја Зенита (детаљ) | Фото: wdl.org

Међународна ревија за уметности и културу „Зенит“ се пак разликује и истиче по својим карактеристикама. Прво издање је изашло 4. јануара 1921. године у Загребу, где је забрањен у мају 1923. (бр. 24) године, након чега је објављиван у Београду до трајне забране 1926. (бр. 43).

Оснивач и главни и одговорни уредник овог часописа је био Љубомир Мицић (1895-1971), филозоф, писац и водећа личност целокупног покрета. Љубомир и његов брат Бранислав (алиас Бранко Ве Пољански, важна личност зенитистичког покрета рођ. 1898) рођени су у Јастребарском. Љубимир је завршио Војну школу у Галицији, након чега је дипломирао филозофију на загребачком свеучилишту. Пре покретања „Зенита“, Мицић је издао две збирке песама („Ритми мојих слутњи“ 1919. и „Спас душе“ 1920. са предговором Тина Ујевића). Љубимир Мицић је уврштен у јединствену антологију модерног југословенског песништва раме уз раме са Ујевићем, Крлежом, Црњанским, Крклецом и др. Бранко Ве Пољански је због „националистичких ставова“ избачен из загребачке гимназије, након чега се преселио за Љубљану, где је уређивао часопис „Светокрет“ и био је активан као глумац Љубљанске драме. У Трсту је режирао представе у Словенском театру. Након гашења „Светокрета“, Пољански се вратио у Загреб где се придружио брату у амбициозном подухвату – оснивању „Зенита“.

Иако још идеолошки неопредељена, прва свеска „Зенита“ је обележена Љубомировим текстом „Човек и уметност“, у којем се назиру обриси будућег зенитистичког покрета – потрага за новим човеком и интернационални карактер, као и позив за стварањем нове уметности, јер је претходна изграђена на капиталистичко-империјалним основама. У свесци бр. 5 од 5. јуна 1921. појављује се коначно уобличен текст „Манифеста зенитизма“ који потписују Љубомир Мицић, Бошко Токин, један од водећих српских експресиониста и Иван Гол, француско-немачки аутор и један од утемељивача суреализма (надреализам) у Паризу средином 20-их година. Иван Гол је у размени писама са Љубомиром Мицићем преузео на себе одговорност да врши дужност заступника зенитизма за Западну Европу.

Љубомир Мицић (1925)

Љубомир Мицић (1925)

Дизајн „Зенита“ је био веома прогресиван за двадесете године прошлог века. Укључивао је репродукције дела бројних аутора, међу којима су Василиј Кандински (који је написао и објавио текст „Апстрактна уметност“ у „Зениту“) и Пабло Пикасо. Текстови су објављивани на оригиналном језику, чиме је уоквирен мултилингвални тј. интернационални карактер часописа. Мицићева неуморна борба да задобије што већу пажњу европске уметничке сцене, као и стална коресподенција са бројним ауторима, допринела је да списак сталних и повремених сарадника Зенита буде готово непрегледна: Карл Ајнштајн, Херварт Валден, Рудолф Панвиц, затим руска елита Сергеј Јесењин, Владимир Мајаковски, Борис Пастернак, Александар Блок, па Лајош Касак, Карел Тајге. Међу оригинално објављеним текстовима били су и од оснивача чувене Баухаус школе, Валтера Гропијуса, као и од оснивача најпознатијег европског часописа за уметност 20-их година Де Стил (De Stijl), Холанђанина Теа ван Дусбурга. Вајари и сликари Георг Грос, Казимир Маљевич, Рудолф Шлихтер слали су своје минијатуре у сврху репродукције на страницама Зенита. У почетку су међу ауторима чије су се песме и фрагменти објављивали били и Милош Црњански, Мирослав Крлежа, Растко Петровић, Станислав Винавер, Стеван Живановић, Војислав Авакумовић и др.

Колику пажњу у европској јавности је привукао сам часопис сведоче и прилози из најчитанијих дневних новина и најзначајнијих уметничких ревија, попут немачких „Франкфуртских новина“ и „Пословног“ листа (Frankfurter Zeitung und Handelblatt) и популарног „Штурма“ (Der Sturm), чувеног „Де Стила“, затим чланци у „Лимијеру“ и „7Артсу“, па чехословачки „Народни лист“, „Трибуна“, „Прашке дневне новине“ и „Руде право“, мађарски „Ма“ и пољски „Блок“. Слава Зенита је досегла обале Тихог океана. Зенит је био часопис какав Европа дуго након његовог гашења није имала.

Антиевропски усклици са Балкана: нова уметност зенитизма (други део)

Немања Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *