Антиевропски усклици са Балкана: нова уметност зенитизма (други део)

Јо Клек: Рекламе из 1923 (детаљ), Народни музеј у Београду.

Зенитизам представља културно благо српске историје уметности прве половине ХХ века. Комплетна идеја поткрепљена филозофском и идеолошком мисли и стваралачким капацитетом њених, уистину, малобројних преставника неправедно је запостављена, иако њен допринос авангарди сачињава непроцењиви изражај прогресивног уметничког набоја какав се није могао срести на овом „балканском континенту“, како га је Љубомир Мицић именовао у једном од есеја.

БАРБАРОГЕНИЈЕ И ЗЕНИТОСОФИЈА

Иван Гол (1924) | Фото: Википедија

Иван Гол (1924) | Фото: Википедија

Колико је зенитистички покрет био авангардан говори и једна – данас – готово незамислива мисао: супротставити се „европеизацији Балкана“ револуционарном „балканизацијом Европе“. Мицић кроз моделовање културолошког Истока и Запада уочава алегорију и успоставља паралелу између односа Римске империје и варварских племена и савременог послератног поретка. Вероватно под утиском предратне пропаганде, када су балкански народи били посматрани као варварска племена, он је развио филозофски модел натчовека који би требало да донесе Европи препород – Барбарогенија.

Како је писао Иван Гол, Европа се може препородити, али само кроз сирову снагу и новим семеном, никако сама од себе. Барбарогеније је требало да буде носиоц „сирове виталности, чисте вере и душе“. У „Манифесту варварима духа и мисли на свим континентима“ објављеног 1925. Љубомир Мицић пише: „У име барбарогенија, живело ново-културно варварство, чија је садржина независно човечанство. Јер, барбарогеније нов је човек, наоружан бомбама варварског духа и ватрометом варварских чистих осећања. Барбарогеније, одредио је да Балкан буде мост за прелаз варварских легија новога духа. Барбарогеније, заповедио је шестом континенту Балкану, да буде авангарда нових варварских оплођења. У име тога барбарогенија и његовог духа зенитизма – ми смо данас варвари културе – ми смо данас варвари цивилизације. То је балканизација Европе!“ Барбарогеније представља врхунско достигнуће зенитистичке мисли. Мицић га се није одрекао ни много година касније, након одласка у емиграцију 1926, када је „Зенит“ трајно забрањен. У публикацијама на француском језику објавиће текстове који још увек садрже зенитистичку мисао: „Зенитист мора бити ствараоц. Зенитист мора ново да ствара. Зенитизам је уметничка афирмација универзалног духа.“

Наслова страна Зенита бр. 24 и Мицићев текст „Папига и монопол хрватска култура“. Након овог броја (мај 1923.) у Загребу је забрањен Зенит због Мицићевог текста о хрватској култури као одговор на учестале увреде Стјепана Радића: „Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу.“

Наслова страна Зенита бр. 24 и Мицићев текст „Папига и монопол хрватска култура“. Након овог броја (мај 1923.) у Загребу је забрањен Зенит због Мицићевог текста о хрватској култури као одговор на учестале увреде Стјепана Радића: „Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу.“

У свесци за март-октобар 1924. године Мицић објављује занитистички памфлет којим објашњава настанак зенитистичке филозофске мисли и идеала којем се стреми – Зенитософија или енергетика стваралачког зенитизма. У форми персифлаже на тему Књиге о постанку, али кроз поетски и метафорични израз Љубомир Мицић описује настанак зенитизма и у кратким цртама даје своје објашњење зашто Срби одговарају барбарогеним лучоношама. Наиме, филозофија, према његовом писању, долази тек након почињених свих грехова. Западни свет је досегао филозофију, а Срби још увек нису испунили све грехе. Зато су и погодни за развој надчовечанске врсте. Премда се види јасан утицај ничеанске филозофије (прим. Фридрих Ниче је веома ценио Србе), Мицић уобличава Барбарогенија у виду фигуре чији дух није „заражен“ буржоазном, империјалном културом. Срби, још увек осакаћени и свежих рана из једног анти-империјалног рата, без великог утицаја западњачке буржоазије, требало је да представљају носиоце тог чистог духа. Међутим, овакво идеолошко гледање на западне културе, доводило је зенитисте у везу са комунизмом, иако нико од зенитиста никада није био члан комунистичке партије. Власти побуђене пажње због оваквог приступа у текстовима, али и због забране из маја 1923. године (бр. 24; тада је у Загребу угашен Зенит због Мицићевог текста о хрватској култури под називом Папига и монопол „хрватска култура“ као одговор на учестале увреде Стјепана Радића „Srbi su dobar narod ali samo da ginu, a mi Hrvati imamo da stvorimo kulturu“) трајно су забраниле Зенит децембра 1926. због текста „Зенитизам кроз призму марксизма„ потписан песудонимом др М. Расинов.

Један од сарадника „Зенита“, Ристо Ратковић, публициста, песник и филозоф објавио је полемички текст Барбарство као култура у којем конкретно објашњава да зенитизам не позива на примитивизам и анархију, нити да је по среди „Изокретање свих вредности“, већ својеврстан препород културе. Традиционално, варварство носи динамика историјског и физичког кретања. Та динамика представља и незаустављиви елемент развоја и обогаћивања цивилизације, чиме жели да спречи злоупотребе.

Иван Гол и Љубомир Мицић под зенитизмом у својим програматским текстовима подразумевају све авангардне правце: кубизам, футуризам, креационизам, дадаизам и наравно – експресионизам. Мицић то експлицитно наводи у Манифесту зенитизма: „Експресионизам, кубизам, футуризам – мртви су. Ми смо продужетак једне линије – на горе.“ Он зенитизам посматра као синтезу свих „изама“ и као њихову реинкарнацију. Тешко је утврдити зенитизам као „кровни“ покрет свих авангардних покрета, али идеолошка и духовна платформа овог покрета свакако спада у најразвијеније: филизофска теорија зенитизма учврстила је његову праксу, док се сама идеја битно разликује од већине праваца анвангарде, и то пре свега због поднебља где настаје и својеврсног етноцентричног елемента којим се дефинише дистинкција у односу на преосталу европску авангарду.

ДОСТИГНУЋА НОВЕ ЗЕНИТИСТИЧКЕ УМЕТНОСТИ

Бранислав Мицић алиас Бранко Ве Пољански (1897 – тачна година и место смрти су непознати, вероватно у Паризу) Псеудоним потиче од назива родног села мајке, Мајске Пољане, где је као дечак доста времена провео.

Бранислав Мицић алиас Бранко Ве Пољански (1897 – тачна година и место смрти су непознати, вероватно у Паризу)
Псеудоним потиче од назива родног села мајке, Мајске Пољане, где је као дечак доста времена провео.

У свеопштој уметничкој продукцији авангарде материјали и надасве предмети играју важну улогу. Развијајући утилитаристички концепт, авангардни уметници примењивали су предмете из свакодневне употребе у стварању. Убрзани развој технологија пратио је и развој медија. Нови медији, нарочито филм и фотографија, добијају посебно место у уметничком стваралаштву.

Бранислав Мицић (алиас Бранко Ве Пољански) и Бошко Токин били су први експерти из области филма у Краљевини СХС. Пољански је уређивао и објављивао часопис „Кинофон“ 1921/22. у Загребу. На њега је у великој мери утицао експресионистички филм. Он је већ тада разумео колики је значај развоја филма и предвиђао је огромне предности и могућности филма као медијума и као друштвеног инструмента. Године 1923. у једном аматерском позоришту у Загребу Пољански је режирао тзв. зенитистичку гротеску „Судијска пресуда“ у коју је као изражајно средство увео – филм. То је било четири године пре првог извођења „Метузалема“ Ивана Гола. Сукоб између француских и немачких теоретичара траје и данас, да ли је Фанцуз Жан Пенлев (редитељ „Метузалема“) први употребио филм као медијум у позоришној пракси или је пак то био славни немачки редитељ Ервин Пискатор (Erwin Piscator). О значају филма Пољански ће писати и у последњим бројевима „Зенита“, где ће критиковати државу што не увиђа важност и у крајњој линији профитабилност улагања у филм и филмску индустрију.

Насловна страна романа „77 самоубица“. Корице је израдио сам Пољански.

Насловна страна романа „77 самоубица“. Корице је израдио сам Пољански.

Данас готово заборављени филмски романи чинили су омиљено штиво младог Пољанског. Под тим утицајем, а непосредно уносећи аутентичну зенитистичку грађу, Пољански је 1923. написао и објавио фрагмент романа „77 Самоубица, надфантастичан веома брз љубавни роман“. Овај сценарио инкорпориран у роман представља причу која продире у ирационални простор. Главни лик је Никифор Мортон, „негативни Месија“ који има један једини задатак на овом свету – да га уништи. Помало алегорична љубавна прича проткана мноштвом симбола представља зрелу фазу зенитизма и усавршавање зенитистичког изражајног потенцијала: потреба за уништењем трулог (буржоаског) света завршава се тужним крајем и „невиношћу“ уништитеља Никифора Мортона. Његов чин не уништава свет, већ шаље поруку која треба да га промени. Као што је зенитизам и претендовао.

У марту 1924. књижевник, писац и филмски драматург, Марјан Микац, један од малобројних сталних сарадника „Зенита“, исписао је полемички прилог о новој уметности зенитизма. У том тексту Микац изводи три основна елемента зенитистичког песништва: парадоксију, симултаност и асоцијацију. Сва три стилска средства су типична авангардна форма. Парадокс: „Семе по семе – полача / камен по камен – погача / ћушка по ћушка – победа“ (Пољански); симултаност је тековина дадаизма, али своје место у сведочењу стварности нашла је и у зенитистичкој песничкој пракси: „…Лењинова смрт у новинама / Чарли Чаплин јаше на магарцу / увоз луксузне робе је забрањен“; асоцијација се базира на декомпозицији речи и повезивању њихових елемената у назначавању догађаја односно појмова:

„…Сагнем главу и мислим
Рево
Рево
Рево
У тебе су дивне очи Луција…“
(Пољански)

Јо Клек: Рекламе из 1923 (детаљ), Народни музеј у Београду.

Јо Клек: Рекламе из 1923 (детаљ), Народни музеј у Београду.

Од авангардних пракси у употреби нових материјала у стварању дела, зенитизам није одступао. Године 1923. у издању „Зенита“ изашла је посебна едиција албума „Архипенко – нова пластика“, а у уводном тексту Према оптикопластици Мицић је дефинисао место пластике у уметности зенитизма. Употреба технике монтаже и колажа обезбедила је зенитизму авангардистички идентитет у ликовним уметностима. Пропагандни дух ове епохе увео је рекламу у уметничку област. Јосиф Сејсел (Јо Клек) израдио је читав низ репродукција за потребе часописа. Јо Клек је 1924. израдио нацрт за модел споменика зенитизму „Зенитеум“, што у уметничкој традицији Европе представља раритет и једину дотадашњу паралелу са „Гетеанумом“ Рудолфа Штајнера.

Поред ових књижевних и визелних (филм, дизајн, вајарство и сликарство) уметности, бројни теоретичари и историчари уметности би уврстили и музику као област деловања зенитизма. Наиме, верује се да је „Балканофонија“ Јосипа Славенског уствари музички израз Мицићевог Барбарогенија.

Период након Првог светског рата био је један од најплоднијих фаза у развоју српске књижевности и уметности уопште. Зенитизам, ретко где помињано и веома скромно обрађивано достигнуће српске културе, доказ је великог духовног потенцијала и европског идентитета. Идеју балканизације Европе из данашњег угла многи би квалификовали као дрску опаску, међутим треба увидети мизерију стања нашег колективног духа и схватити да је балканизација Европе авангардна идеја чак и за XXI век.

Антиевропски усклици са Балкана: нова уметност зенитизма (први део)

Немања Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *