У славу Михајла Пушаре и других дивних (храбрих) омладинаца балканске „Лијепе епохе“

Умро сам на данашњи дан, 1915. међу хладним зидовима мађарског казамата у граду Араду. То данас скоро и да не памтим. Ваљда је то због тога што човјек, поготову како вријеме даље одмиче од тих лоших догађаја, памти само лијепе и ведре, а те лоше потискује. Не намјерно. Просто, природа људска је таква. Човјек је биће које воли, па и себе, наравно. Зашто бих онда ја, побогу, размишљао о томе и памтио детаље своје смрти? Они нису битни. Осим ако је тренутак смрти из неког разлога лијеп и безболан. Ипак, истине ради, знам само да сам покошен оним проклетим тифусом одмах подлегао, са још гомилом утамниченог Србља, онде у непознатој, језивој туђини. Ипак, колико ме је бољела душа тог свијета који је са мном тамновао, признајем, утолико сам своју личну муку лакше подносио, јер ту су били и они моји млади другови с којима сам до јуче збијао шале у Семизовој крчми у Сарајеву, на ћошку Франца Јосефа улице, дириговао им у хору и пјевао са њима у „Слози“, дружили се и окупљали у „Српској ријечи“

Легенда од крви и меса

Марко Алексић, „Марко Краљевић, човек који је постао легенда”, Лагуна, Београд 2015. Ово није историјски роман, а није ни историјска студија. Ово је историја занимљивија од романа и читљивија од уџбеника. Занимљиво, оригинално, а објективно, без патетике. И коначно један приказ српског средњовековља где нема болесних наказа и перверзних монаха.

Свети Сава у митолошкој свести Срба

Где има Срба, има и Светога Саве. Куд год да пођемо, у крајеве које настањују или су настањивали Срби, наићи ћемо на неки Савин крш, Савин лакат, Савин лонац, Савину пећину, Савину воду, Савин извор, Савину стопицу или Савину малу. Свети Сава је главни јунак небројених прича и песама сакупљаних у народу од Вука Караџића до Другог светског рата. Ако бисмо покушали да разумемо одакле толика распрострањеност многих топонима са именом Светог Саве и одакле то да је Свети Сава јунак толиких прича и песама, морали бисмо потражити одговоре изван званичне историје: у митолошкој свести Срба.

„Чудотворни мач” – филмска адаптација српских бајки

Значај бајке за когнитивни и емоционални развој, проширивање знања и искустава, развој имагинације и изграђивање вредносног система у раном детињству осигурало је опстанак бајци као значајном сегменту књижевности за децу. Међутим, делотворност бајке у каснијем добу показала се одавно кроз низ драматизација и у новом медију – кроз филмске адаптације. Прва филмска екранизација српске бајке остварена је 1950. године филмом „Чудотворни мач” у режији Војислава Ненадовића и продукцији Звезда филма.

О слободи избора и медија: Зашто ваља забранити ријалити програме

Пре око две године путем интернета покренута је петиција под називом „Србија против Фарме, Парова, Малдива и Великог брата“. Мотива има више 112 хиљада, али осећај је јединствен – народ примећује све веће урушавање достојанства јавног општења и изградњу једног прост(ачк)ог модела система вредности који се ослања на економски капитал, ауторитет прозрачних носилаца нових норми социо-културне егзистенције и нарастајући конзумеризам. Најгора последица је заправо несагледива у стварном времену, али њене назнаке читате у насловима „средстава јавног информисања“ чија читаност и посећеност експлодира у домену новинарске етике и рикошетира у правцу омладине, неоформљених индивидуа, путем друштвених мрежа, интернета и сада већ угроженог традиционалног канала – телевизије.

Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (други део)

Однос према лепоти, Јован Дучић дефинише у есеју „Огледала“, упућујући на начин човековог доживљавања лепог кроз другог. Лепота јесте само ако има ко да је перципира и само кроз однос са оним изван нас је можемо појмити. У очима човека који воли, огледа се жена и поима своју лепоту, која постоји само у том огледало, кроз ту призму она разуме лепо. Оног тренутка када поломи та огледала, гаси се и она сама, лепота губи свој смисао и нестаје. Дучић на тај начин доводи у сумњу појам лепог, релативизује лепоту, намећући закључак да она и не постоји као категорија сама за себе, већ увек у односу на друге.

Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (први део)

„Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињене у хармонији […] Јер нема уметности без лепоте, нити се уметност и лепота смеју одвајати; јер је то онда само вештина и виртуозност, а не уметност.“

Јован Дучић

Чизмаши – танка линија између метафоре и ружења

Иако је прошло тек годину дана откако је серија „Чизмаши“ била приказивана на Радио-телевизији Србије, већ смо у прилици да сваког радног дана у ударном термину од 8 увече гледамо репризу. Типично за РТС, рећи ће многи. Након што је остварио солидан успех са „Војном академијом“, Дејан Зечевић задржао се, да тако кажемо, на простору касарне, па је за мали екран адаптирао роман Драгослава Михаиловића о згодама и незгодама малог човека и војника у бурним међуратним временима, бурним како за државу, тако и за војску.

Сва уметност о Крагујевачком октобру на једном месту

У Галерији Народне библиотеке „Вук Караџић“ у среду, 19. октобра, од 18 часова биће одржана промоција електронске публикације „Стопама бесмртних“. Реч је о пројекту Удружења грађана ДКО „Сербум“ који је финансирао Град Крагујевац, а на коме су претходних неколико месеци, уз чланове „Сербума“, радили и признати медијски професионалци и стручњаци из различитих сфера уметности попут сликарства и књижевности.

Певања и мишљења Драгана Бошковића: „Не знам ко је убио Лору Палмер“

Поводом нове збирке песама „The Clash“ проф. др Драгана Бошковића разговарали смо са аутором о поезији, идентитету, култури, о поетичким и идеолошким одликама наше поезије. Уланчавање културних знакова у збирци „The Clash“ поставља изазов пред читаоца који тежи да у тексту пронађе своју „припадајућу причу“, јер истовремено укључује све, али их исто тако и расипа и у непрекидном умножавању знакова заводи. Је ли то изазов нове поезије?